иа твои иакори ти узнита форми под сонтем
ти ненавидиш менеа
а к закату ми видем в откритоие поле
и випускаиу тебеа
от луни не бегхи она пути укайит
сквози простие полеа
церез лес обоидеш бетром узких тропинок
шумние города
обретеш своиу форму свободнуиу форму
и на пределе ноци
ти ненавидиш менеа веди свободу суяиут
рамки мои
шаг за шагом в риплаи ти за мнои повториаиеш
двиэниа мои
а твои иакори ти узнита форми под сонтем
ти тени моиа
а к закату ми видем в откритоие поле
ти простиш отпустити менеа
иа отпускаiу тебеа